Sećanje na Mariju A. - Bertolt Breht
4740 |
0 |
U senci šljiva vreme stalo tiho,
bio je plavi septembarski dan
i bledu, mirnu dragu ja sam njiho
u zagrljaju kao tihi san.
Na letnjem nebu ležao je meko
nad nama oblak. Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko
taj oblak. Posle nije bio tu.
Dani su prošli, meseci protekli,
niz reke plovi i dobro i zlo.
Možda su ljudi šljive sve posekli,
a pitas li: Da l' ljubav beše to?-
ja cu ti reći: Ne sećam se ničeg,
pa ipak, znam sta misliš, znam to, da,
al' stvarno više na znam njeno lice,
znam samo još: poljubio sam ga.
I poljubac bi bio zaboravljen,
da oblak tada nije bio tu.
Njega se sećam, on ce biti slavljen
i kada svi zaborave nju.
Mozda te šljive cvetaju jos slatko,
a žena decu ima ko zna s kim.
Oblak se rascvetao vrlo kratko
i dok pogledah ode dim.
